Светски дан борбе против рака

4.фебруара обележава се Светски дан борбе против рака. У овом тренутку 22 милиона људи живи са дијагнозом рака. Сваке године се та дијагноза постави код 11 милиона људи, а малигне болести усмрте седам милиона људи.

РАНО ОТКРИВАЊЕ ЗНАЧИ И УСПЕШНО ИЗЛЕЧЕЊЕ !!!

У Србији сваке године од рака  оболи 36000 људи, а умре око 20000. Та суморна статистика се свакако може променити, што у крајњем случају зависи од свих нас. Рак је као болест постао један од најзначајнијих социо-медицинских проблема савременог света. Осим угрожавања физичког здравља, болест доводи и до обликовања другачије структуре личности оболелог, па и оних који са њима живе и раде. Сходно томе посебну пажњу треба обратити на рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих. Болест ставља на тест целу породицу, и док се неке породице труде да у кући не стварају тешку атмосферу, да се према оболелом не односе превише заштитнички, већ му пружају што нормалније услове живота, други се потпуно затворе.

Истраживања показују да је вероватноћа преживљавања већа код пацијента код којих се примењује хемотерапија уз психосоцијалну подршку. Групе самопомоћи, психосоцијална подршка посебно групна нарочито је лековита између осталог и због указивања оболелом да не мора и не може све сам. Посебно се мисли на жене у нашем миљеу које су углавном тако научене и тако живе. Кроз групу која је снажно, подржавајуће, хумано средство подршке на путу ка опоравку од болести, могу да се повезу са онима који се налазе у сличним проблемима, изложени сложеној и озбиљној животној ситуацији ради размене искуства, недоумица… Психосоцијална подршка је посебно значајна код бивших онколошких пацијента, јер као што је познато такве особе често прати осећај потиштености, у социјалној интеракцији су недовољно адаптирани и заузимају поново став подређености, пасивности и спутаности. Промена стила живота и односа према себи многима не полази лако за руком, јер људска психа је прилично инертна. Многи би на питање дали би изабрали операцију или промену животних навика, радије одабрали операцију, јер краће траје и мање је болна. Они који су преживели и у том преживљавању успели да сачувају своје породице од себе, али и себе од своје породице стекли су и посебан психолошки имунитет. Многе жене су тек после лечења од рака престале да раде тешке послове, да се секирају због свега и свачега и да себе стављају на последње место.

Као онколошки пацијент искусила сам доста од реченог, сада сам ту и покушавам на сваком кораку, а пре свега кроз посао који радим да мотивишем жене којих још увек има нажалост и  чији се задњи превентивни гинеколошки и други прегледи мере деценијама… Пацијенткиња која је на моје упорно инсистирање обавила после низа година преглед испоставило се да има рак грлића материце. Њен коментар је био да је мојим уласком у њихову породицу њима је све кренуло низ брдо. Суочавање са болешћу је пут ка излечењу, пацијенткиња о којој говорим је на срећу то на време препознала.

Уместо било каквог закључка јер је прича о раку бескрајна пружимо им подршку, помозимо да се организују у групе, удружења које им могу помоћи у креирању нових животних стилова. Књига „ЉУБАВ, МЕДИЦИНА И ЧУДА“  је на неки наћин променила мој живот и од срца је препоручујем и здравима, а посебно онколошким пацијентима, станимо на овој реченици др Берни Зигела, „ЈА НИШТА НЕ МОГУ ДА УЧИНИМ ЗА ВАС, АКО ВИ НЕ ВОЛИТЕ СЕБЕ, АКО НИСТЕ СПРЕМНИ ДА СЕ МЕЊАТЕ, АКО НЕМАТЕ ХРАБРОСТИ ДА СЕ СУОЧИТЕ СА СВОЈОМ БОЛЕШЋУ “

Социјална радница

Нада Лођиновић