Под појмом злостављање, подразумевамо поступке којима се детету наноси телесна и / или емоционална бол или се занемарује у тој мери да је угрожено његово емоционално здравље и развој.
Основни облици злостављања су: физичко, емоционално и сексуално злостављање детета и занемаривање детета.
Физичко злостављање је намерно наношење повреда и неспречавање истих. Ова врста злостављања резултира постојањем видљивих повреда на разним деловима тела.
Емоционално злостављање је став или поступање које омета развој дететове позитивне слике о себи. Озледе нису видљиве, али последице могу бити теже него код било које друге врсте злостављања. Није претерано рећи да део психопатологије одраслих потиче управо из ове појаве.
Сексуално злостављање подразумева употребу деце као објекта задовољавања сексуалних жеља и потреба одраслих лица. Уколико се ради о сексуалном злостављању деце од стране члана породице говоримо о инцесту.
Занемаривање представља пропусте и небригу услед којег долази до незадовољавања дететових основних потреба у погледу одговарајуће хране, одеће, грејања, медицинске помоћи и школовања.
У свакодневном раду, у Диспанзеру за школску децу и омладину, се најчешће срећемо са појавом вршњачког насиља и то физичког и емоционалног. Вршњачко насиље је у порасту у последњих неколико година. Разлог томе су све лошији социјални контакти међу децом , све мање игре и дружења и све више времена проведеног испред телевизора и компјутера, уз врло агресивне игрице и филмове. Од 2013. године до данас годишње нам се јави на преглед 20 до 40 деце због злостављања. Злостављање је најчешће у школи или на путу ка и од школе. Углавном се ради о површним повредама (нагњечењима и огуљотинама ) разних делова тела и понижавања и омаловажавања деце. Некада долази и до тешких телесних повреда. Након дијагностике и збрињавања повреда детету се пружа психолошка подршка од стране психолога и специјалног педагога у оквиру Саветовалишта за младе и прослеђује социјалном раднику Дома здравља, који повезује остале релевантне институције ( школе, МУП, Центар за социјални рад, …) .
Познато је да злостављана деца прве знакове промене понашања испоље баш у школи а то су : незаинтересованост за учење, пад концентрације, одсутност, бежање са часова. Жале се на несаницу ружне и кошмарне снове, муцање, понекад и ноћно умокравање.
Наставно особље а нарочито школски педагог и психолог треба да уоче овакву децу. Психосоцијална подршка може елиминисати или ублажити негативне последице стигматизације такве деце. Потребна је отвореност школе за сарадњу са осталим релевантним институцијама.
У закључку можемо рећи да су злостављана деца проблем читавог друштва, који се може решавати само синхронизованом акцијом свих његових структура. Нарочито социјални, образовно-васпитни, здравствени и правосудни сектор треба да буду свесни свог значаја и улоге у решавању овог проблема.
Шеф саветовалишта за младе
Др Љиљана Игњатовић,
специјалиста педијатрије