Pod pojmom zlostavljanje, podrazumevamo postupke kojima se detetu nanosi telesna i / ili emocionalna bol ili se zanemaruje u toj meri da je ugroženo njegovo emocionalno zdravlje i razvoj.
Osnovni oblici zlostavljanja su: fizičko, emocionalno i seksualno zlostavljanje deteta i zanemarivanje deteta.
Fizičko zlostavljanje je namerno nanošenje povreda i nesprečavanje istih. Ova vrsta zlostavljanja rezultira postojanjem vidljivih povreda na raznim delovima tela.
Emocionalno zlostavljanje je stav ili postupanje koje ometa razvoj detetove pozitivne slike o sebi. Ozlede nisu vidljive, ali posledice mogu biti teže nego kod bilo koje druge vrste zlostavljanja. Nije preterano reći da deo psihopatologije odraslih potiče upravo iz ove pojave.
Seksualno zlostavljanje podrazumeva upotrebu dece kao objekta zadovoljavanja seksualnih želja i potreba odraslih lica. Ukoliko se radi o seksualnom zlostavljanju dece od strane člana porodice govorimo o incestu.
Zanemarivanje predstavlja propuste i nebrigu usled kojeg dolazi do nezadovoljavanja detetovih osnovnih potreba u pogledu odgovarajuće hrane, odeće, grejanja, medicinske pomoći i školovanja.
U svakodnevnom radu, u Dispanzeru za školsku decu i omladinu, se najčešće srećemo sa pojavom vršnjačkog nasilja i to fizičkog i emocionalnog. Vršnjačko nasilje je u porastu u poslednjih nekoliko godina. Razlog tome su sve lošiji socijalni kontakti među decom , sve manje igre i druženja i sve više vremena provedenog ispred televizora i kompjutera, uz vrlo agresivne igrice i filmove. Od 2013. godine do danas godišnje nam se javi na pregled 20 do 40 dece zbog zlostavljanja. Zlostavljanje je najčešće u školi ili na putu ka i od škole. Uglavnom se radi o površnim povredama (nagnječenjima i oguljotinama ) raznih delova tela i ponižavanja i omalovažavanja dece. Nekada dolazi i do teških telesnih povreda. Nakon dijagnostike i zbrinjavanja povreda detetu se pruža psihološka podrška od strane psihologa i specijalnog pedagoga u okviru Savetovališta za mlade i prosleđuje socijalnom radniku Doma zdravlja, koji povezuje ostale relevantne institucije ( škole, MUP, Centar za socijalni rad, …) .
Poznato je da zlostavljana deca prve znakove promene ponašanja ispolje baš u školi a to su : nezainteresovanost za učenje, pad koncentracije, odsutnost, bežanje sa časova. Žale se na nesanicu ružne i košmarne snove, mucanje, ponekad i noćno umokravanje.
Nastavno osoblje a naročito školski pedagog i psiholog treba da uoče ovakvu decu. Psihosocijalna podrška može eliminisati ili ublažiti negativne posledice stigmatizacije takve dece. Potrebna je otvorenost škole za saradnju sa ostalim relevantnim institucijama.
U zaključku možemo reći da su zlostavljana deca problem čitavog društva, koji se može rešavati samo sinhronizovanom akcijom svih njegovih struktura. Naročito socijalni, obrazovno-vaspitni, zdravstveni i pravosudni sektor treba da budu svesni svog značaja i uloge u rešavanju ovog problema.
Šef savetovališta za mlade
Dr Ljiljana Ignjatović,
specijalista pedijatrije