4. јуна обележава се Дан деце жртава насиља којима је ускраћена могућност да уживају своја људска права.
У нашој земљи деца упркос напорима друштва и даље су изложена физичком, психичком злостављању, али и другим видовима злостављања и занемаривања.
Број деце који је принуђен да ради на улици, не иде у школу и ступа у принудне бракове је данас велики. Са дискриминацијом се најчешће суочавају деца из ромских и породица које припадају маргинализованим и рањивим друштвеним групама.Велику забринутост због своје ескалације изазива и вршњачко насиље.
Насиље у породици у највећем броју случајева је свакодневница, и углавном се институције, медији баве родитељима, али шта је са децом? Не заборавимо да дете постаје жртва породичног насиља ако само наслућује да се насиље у породици дешава. Деца виде, чују, осећају и развијају бројне промене понашања, конфликтна осећања, анксиозне и депресивне симптоме.
Кроз рад са породицама у којима је присутно насиље, често сам се наглас питала, баш због горе наведених разлога, зашто деца из таквих породица не добијају адекватну подршку, осим у драстичним случајевима када једноставно буду измештена у хранитељске породице. Сматрам обавезујућим да свако дете које је било изложено или било сведок насиља добије психосоцијалну подршку. Понекад сам чула неаргументоване и нерационалне наводе „деца заборављају“, не деца не заборављају, она чак и само слушајући постају жртве породичног насиља које оставља дугорочне последице по њихов развој.
Оно што морамо имати стално на уму је и чињеница ДА ДЕЦА ЖРТВЕ ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА И САМА ЧЕСТО ПОСТАЈУ НАСИЛНА.
Након излака из насиља, прича са дететом није завршена. Неопходност континуираног виђања детета са родитељем насилником који није прошао никакв програм ресоцијализације је дискутабилно јер у самом детету развија конфликтна осећања, дете често не жели да га види.
Дечак кога сам недавно упознала је не само дете разведених родитеља већ и жртва физичког насиља од стране родитеља са којим не живи. Његов вапај да не жели да иде код тог родитеља, да га не воли и даље је остао неуслишен, док се родитељ насилник стално позива на судску одлуку и своје законско право да виђа дете … И где је ту сад најбољи интерес детета ???
Водећи се искуствима других земаља сматрамо да универзална превенција која обухвата све активности усмерене на спречавању појаве злостављања и занемаривања деце и младих може донети добре резултате. Циљна група је општа популација, тј.подизање свести грађана пружалаца здравствених, социјалних и образовних услуга.
Од 2014. год Дом здравља води евиденцију деце предшколског и школског узраста која су изложена свим опште познатим видовима насиља и занемаривања. На данашњи дан број откривене и пријављене деце која су била изложена физичком, вршњачком, сексуалном, психичком, васпитно – образовном и здравствено – хигијенском занемаривању и злостављању је 221 дете.
Не затварајмо очи пред насиљем над децом, јер свако дете има право да одраста без претњи, физичког, психичког и сексуалног злостављања.

Социјални радник Дома здравља

Нада Лођиновић