4. juna obeležava se Dan dece žrtava nasilja kojima je uskraćena mogućnost da uživaju svoja ljudska prava.
U našoj zemlji deca uprkos naporima društva i dalje su izložena fizičkom, psihičkom zlostavljanju, ali i drugim vidovima zlostavljanja i zanemarivanja.
Broj dece koji je prinuđen da radi na ulici, ne ide u školu i stupa u prinudne brakove je danas veliki. Sa diskriminacijom se najčešće suočavaju deca iz romskih i porodica koje pripadaju marginalizovanim i ranjivim društvenim grupama.Veliku zabrinutost zbog svoje eskalacije izaziva i vršnjačko nasilje.
Nasilje u porodici u najvećem broju slučajeva je svakodnevnica, i uglavnom se institucije, mediji bave roditeljima, ali šta je sa decom? Ne zaboravimo da dete postaje žrtva porodičnog nasilja ako samo naslućuje da se nasilje u porodici dešava. Deca vide, čuju, osećaju i razvijaju brojne promene ponašanja, konfliktna osećanja, anksiozne i depresivne simptome.
Kroz rad sa porodicama u kojima je prisutno nasilje, često sam se naglas pitala, baš zbog gore navedenih razloga, zašto deca iz takvih porodica ne dobijaju adekvatnu podršku, osim u drastičnim slučajevima kada jednostavno budu izmeštena u hraniteljske porodice. Smatram obavezujućim da svako dete koje je bilo izloženo ili bilo svedok nasilja dobije psihosocijalnu podršku. Ponekad sam čula neargumentovane i neracionalne navode „deca zaboravljaju“, ne deca ne zaboravljaju, ona čak i samo slušajući postaju žrtve porodičnog nasilja koje ostavlja dugoročne posledice po njihov razvoj.
Ono što moramo imati stalno na umu je i činjenica DA DECA ŽRTVE PORODIČNOG NASILJA I SAMA ČESTO POSTAJU NASILNA.
Nakon izlaka iz nasilja, priča sa detetom nije završena. Neophodnost kontinuiranog viđanja deteta sa roditeljem nasilnikom koji nije prošao nikakv program resocijalizacije je diskutabilno jer u samom detetu razvija konfliktna osećanja, dete često ne želi da ga vidi.
Dečak koga sam nedavno upoznala je ne samo dete razvedenih roditelja već i žrtva fizičkog nasilja od strane roditelja sa kojim ne živi. Njegov vapaj da ne želi da ide kod tog roditelja, da ga ne voli i dalje je ostao neuslišen, dok se roditelj nasilnik stalno poziva na sudsku odluku i svoje zakonsko pravo da viđa dete … I gde je tu sad najbolji interes deteta ???
Vodeći se iskustvima drugih zemalja smatramo da univerzalna prevencija koja obuhvata sve aktivnosti usmerene na sprečavanju pojave zlostavljanja i zanemarivanja dece i mladih može doneti dobre rezultate. Ciljna grupa je opšta populacija, tj.podizanje svesti građana pružalaca zdravstvenih, socijalnih i obrazovnih usluga.
Od 2014. god Dom zdravlja vodi evidenciju dece predškolskog i školskog uzrasta koja su izložena svim opšte poznatim vidovima nasilja i zanemarivanja. Na današnji dan broj otkrivene i prijavljene dece koja su bila izložena fizičkom, vršnjačkom, seksualnom, psihičkom, vaspitno – obrazovnom i zdravstveno – higijenskom zanemarivanju i zlostavljanju je 221 dete.
Ne zatvarajmo oči pred nasiljem nad decom, jer svako dete ima pravo da odrasta bez pretnji, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja.

Socijalni radnik Doma zdravlja

Nada Lođinović