Mada se o ovoj temi poslednjih godina daje daleko veći značaj u odnosu na prethodni period, još uvek se malo zna i nerado govori iako se svi oblici zlostavljanja dece događaju. Deca su žrtve fizičkog i emocionalnog zlostavljanja, seksualne zloupotrebe, žrtve eksploatacije i zanemarivanja.
Na žalost, zapaža se sve veća brojka vršnjačkog nasilja, reklo bi se kao poseban fenomen, koji se dešava kako u školama ,tako i u široj socijalnoj sredini. Ova vrsta nasilja ostavlja na dete fizičke povrede i traume psihološke prirode, što zahteva specifičan pristup s obzirom da se radi o nasilju između same dece, pa se u radu često susrećemo kako sa žrtvom nasilja tako i sa onim detetom koje ga je počinilo.
Takođe bih spomenula i veliki broj tzv “dece posmatrače nasilja“. Npr. u porodicama gde egzistira fenomen nasilja deca su izložena nasilju direktno ali i često kao posmatrači. Dečaci na porodično nasilje uglavnom reaguju eksternalizacijom, a devojčice češće ispoljavaju depresiju, povlačenje i druge internalizovane simptome. U adolescencji i devojčice i dečaci reaguju agresivnim ponašanjem. Postoji podatak da da 30-60% dece koja žive u porodici sa nasiljem istovremeno su i žrtve i posmatrači.
Skoro uvek kao odgovor na bilo koji vid nasilja deca odgovaraju strahom, osećajem krivice, anksioznosti, besa, osećaju se iznevereno, zbunjeno, nepoverljivo.
U iskustvenom repertoaru preovladavaju negativni doživljaji, što u radu sa decom žrtvama nasilja zahteva saniranje psiholoških trauma i pružanje neophodne podrške.
S obzirom da je ovo složen sistemski fenomen, terapijske intervencije su visoko specifične u zavisnosti od oblika nasilja i konteksta nasilja.
Pojednci i porodice koje imaju nasilni aspekt, mogu biti potpuno rezistentni na terapijske intervencije. Neophodno je voditi računa o mogučim rizicima i kontraindikacijama. U prvom planu je dobra procena rizika, sigurnosti i mogućnosti za kreiranje konteksta za promenu. Socijalna kontrola je nekad neophodna da zaustavi nasilje, ali kada god je to moguće, psihološka dimenzija nasilja treba da ostane odvojena od delovanja socijalne kontrole.
Praksa pokazuju da dobre rezultate donosi upravo umreženost intervencija svih uključenih aktera tj. stručnih profila koji se bave ovim fenomenom, jer razumevanje nasilja nije samo razumevanje žrtve ili nasilnika, već i razumevanje njihovog šireg socijalnog konteksta.
Usvajanje asertivnih veština, posebno kada se radi o prevenciji nasilja na školskom uzrastu, mogao bi biti i jeste jedan od bitnih segmenata u ovoj oblasti delovanja.

Branislava Cvetinčanin
specijalni pedagog, sistemski porodični psihoterapeut