Мада се о овој теми последњих година даје далеко већи значај у односу на претходни период, још увек се мало зна и нерадо говори иако се сви облици злостављања деце догађају. Деца су жртве физичког и емоционалног злостављања, сексуалне злоупотребе, жртве експлоатације и занемаривања.
На жалост, запажа се све већа бројка вршњачког насиља, рекло би се као посебан феномен, који се дешава како у школама ,тако и у широј социјалној средини. Ова врста насиља оставља на дете физичке повреде и трауме психолошке природе, што захтева специфичан приступ с обзиром да се ради о насиљу између саме деце, па се у раду често сусрећемо како са жртвом насиља тако и са оним дететом које га је починило.
Такође бих споменула и велики број тзв “деце посматраче насиља“. Нпр. у породицама где егзистира феномен насиља деца су изложена насиљу директно али и често као посматрачи. Дечаци на породично насиље углавном реагују екстернализацијом, а девојчице чешће испољавају депресију, повлачење и друге интернализоване симптоме. У адолесценцји и девојчице и дечаци реагују агресивним понашањем. Постоји податак да да 30-60% деце која живе у породици са насиљем истовремено су и жртве и посматрачи.
Скоро увек као одговор на било који вид насиља деца одговарају страхом, осећајем кривице, анксиозности, беса, осећају се изневерено, збуњено, неповерљиво.
У искуственом репертоару преовладавају негативни доживљаји, што у раду са децом жртвама насиља захтева санирање психолошких траума и пружање неопходне подршке.
С обзиром да је ово сложен системски феномен, терапијске интервенције су високо специфичне у зависности од облика насиља и контекста насиља.
Поједнци и породице које имају насилни аспект, могу бити потпуно резистентни на терапијске интервенције. Неопходно је водити рачуна о могучим ризицима и контраиндикацијама. У првом плану је добра процена ризика, сигурности и могућности за креирање контекста за промену. Социјална контрола је некад неопходна да заустави насиље, али када год је то могуће, психолошка димензија насиља треба да остане одвојена од деловања социјалне контроле.
Пракса показују да добре резултате доноси управо умреженост интервенција свих укључених актера тј. стручних профила који се баве овим феноменом, јер разумевање насиља није само разумевање жртве или насилника, већ и разумевање њиховог ширег социјалног контекста.
Усвајање асертивних вештина, посебно када се ради о превенцији насиља на школском узрасту, могао би бити и јесте један од битних сегмената у овој области деловања.

Бранислава Цветинчанин
специјални педагог, системски породични психотерапеут